Vladimir Velickovic

Vladimir Veličković vrši prodoran zahvat u temeljne probleme koji raščovečuju čovečanstvo. Njegovo slikarstvo proisteklo je iz svesti o čoveku, uzroku i žrtvi permanentnog nasilja što ljudsku moć pretvara u ništavilo. To je tako ontološkim ustrojstvom. Čovekova priroda je ono što je na početku, na pragu svega, ono što je otvorilo Pandorinu kutiju i pustilo zlo u svet. Naime, u lavirintima psihe skriven je i nagon agresije, koji kao Janus ima dvostruko lice: kada je sputan da se ispolji konstruktivno, tvorački, on se raspomami u destruktivno i nahrupi iz primordijalnog mraka svojim razornim energijama. One su bezpoštedne i mogu da pređu u ubilački napad. Individualna destrukcija, ono surovo i krvoločno u nama, u svetu umnožena i izmanipulisana racijom, hipertrofira u civilizacijsko nasilje, u masovne egzekucije, ratne katrastrofe, koje prouzrokuju eksploziju besmisla. Pad ljudskog i civilizacijskog smisla donosi nam i poražavajuće saznanje da od svih živih stvorenja, jedino čovek unutar svoje vrste ispoljava tako demonsku agresiju.

Vladimir Veličković je Sizifovski i sudbinski osuđen da uvek iznova razotkriva tragizam ljudskog stradanja. Prodirući u delima vivisekcijskim urezima u samu bit egzistencijalnog problema, Veličković se tom problemu ponovo vraća tražeći ono više, što bi neposredno sledilo uznemirenu umetničku svest pred saznanjem da je ljudsko stradanje večno. Zato je celokupan njegov umetnički opus ispunjen mrakom čovekove uništene esencije i fizičke egzistencije. Svoj umetnički credo osmišljava jezikom silovite izražajnosti, direktnošću figurativnog prizora, potpuno jasnog i preciznog u svojoj stravičnosti, i ekspresionističkom paletom koja klizi niz dlaku noći. Naravno, u okviru tako usvojenog koncepta, a sledeći svoju slikarsku pasiju traženja «onog više» Veličković istražuje i modifikuje likovne efekte od kolorita do načina slikanja, što otvara nove vizuelne potencijale kompozicije.