Slikar strasti Svakodnevne scene izrađene u smelom koloritu i oštrim potezima došle su kao pravo otkrovenje za umetnike ranog modernizma. Uticaj Vinsenta van Goga na nemačke i austrijske ekspresioniste bio je naročito dubok, što pokazuje i nedavno otvorena izložba „Van Gog i ekspresionizam“ u njujorškoj Novoj galeriji (Neue Galerie), koja će trajati do 2. jula. Među osamdesetak eksponata nalaze se neka od Van Gogovih najsvetlijih platna poput „Autoportreta sa slamnatim šeširom“ (1887/8), „Autoportreta kao slikara“ (1888), „Umetnikove sobe“ (1889) i „Žitnog polja iza bolnice Sv. Pavla“ (1889). Ova dela izložena su uporedo sa ekspresionističkim radovima slične tematike Nemaca Ernsta Ludviga Kirhnera i Emila Noldea, Austrijanaca Egona Šilea, Oskara Kokoške i Gustava Klimta i Rusa Alekseja fon Javlenskog i Vasilija Kandinskog, kao dokaz Holanđaninovog uticaja na čitavu generaciju umetnika srednje Evrope u osvit Prvog svetskog rata – generaciju onih koji su odbacivali tradicionalne vizije realnosti težeći da predstave suštinu prirode i istine koja se iza nje krije. „Van Gog je bio otac svih nas“, izjavio je Maks Pehštajn 1901. kada su Van Gogova treperava ulja prvi put izložena u Nemačkoj, deceniju nakon Vinsentovog samoubistva, izazvavši pravu umetničku reformaciju. Van Gogovi realistični autoportreti isprekidanih poteza i svetlih nijansi okačeni su uz visokostilizovane autoportrete Noldea, Kirhnera, Riharda Gerstla i Paula Klea. Na drugom zidu visi Van Gogova „Umetnikova soba“ iz 1889. uz Šileovu „Umetnikovu sobu u Nojlengbahu“ (1911). Obe sobe su oskudno nameštene, ali dok je Van Gogova urađena u živoj zelenoj, plavoj, crvenoj i bakarnoj, Šileova je u tamnosmeđim, belim i bež nijansama. Izložba je, nakon trogodišnjih priprema, otvorena zahvaljujući velikom broju pozajmica iz muzeja i privatnih kolekcija iz Evrope i SAD. Kustos izložbe Džil Lojd, britanski stručnjak za ekspresionizam, izjavila je da revolucionarni umetnički pokret s početka 20. veka, koji je konačno raskinuo s francuskim impresionizmom, ne bi mogao da dostigne pun procvat u Minhenu, Berlinu, Drezdenu ili Beču da nije bilo Van Gogovih radova intenzivne vizije koji su prokrčili put ostalima. Van Gog je sebe smatrao realistom, ali njegova „namerna preterivanja u crtežu i koloritu predstavljala su strastvenu reakciju na svet koji ga je okruživao“, napisala je Lojdova u pratećem katalogu uz izložbu. Delom inspirisani Vinsentovim napaćenim životom i tragičnom sudbinom, ekspresionisti su svoje radove „preplavili najintimnijim osećanjima i doživljajima“, ali su otišli i korak dalje u istraživanju „izražajnog potencijala čistog kolorita i forme“, kaže Lojdova. „Žitno polje“ sa usamljenim žeteocem među žutim kovitlacima pšeničnih stabljika ispred zelenkastog neba i plavih brežuljaka predstavlja ovaploćenje Van Gogove privlačnosti; zato je i prikladno ostavljeno da usamljeno visi na zidu jedne od šest izložbenih galerija.
Van Gogh
